Zgleda da ljude više ne zanima jel se bu prodala il nebu

Zbilja neznam kaj se to pri nama događa. Nemre bit da ljudi nisu vidli kak su novine objavile da se bu prodala. A niko ni da zucne.

Branitelji nisu najavili da ju buju branili ak treba i z oružjem, kak su branili zemlju v ratu. Sindikati nisu skočili da bu odmah generalni štrajk ak i jedna državna dionica promeni vlasnika. Lokalni političari ko da spiju, niti reči. Neko bi moral istražit zakej svi čkome, a Podravka se prodaje.

Dobro, to još ni baš ziher, al da je takva vest zišla još prije dve lete, v Koprivnici bi bil ustanak, onakav kakav je bil prije dvajst let, kad je firmu htel kupit Tozo. A sad ni pes ni zalajal.

Fakat sam se tome čudil skoro celi prošli tjedan, a onda je v Koprivnicu ni došel ministar poduzetništva i obrta, naš sused Međimurec Darko Horvat. Rekel je kak je Podravka za državu strateška kompanija i kak ju država ziher nebu prodavala. I onda je dodal sledeće: Zamislite da Podravka osmisli u ovom kraju proizvodnju i voća i povrća, tov junadi i svinja kako je to bilo osamdesetih godina prošlog stoljeća! Zamislite da sve te prerađevine koje proizvodi Podravka sadrže sirovinu koja je uzgojena samo nekoliko kilometara od Podravke, ovdje iz domaćeg okružja. To je modalitet u kojemu ja vidim Podravku.

Svakaj je, vidite, namlel gospon ministar i ništ od tog nema veze sa zdravom pameti. Ono, Podravka zdavnja više ni strateška državna tvrtka. Možda je takva bila dok je pekla kruha, tržila vodu, pivo i žestice, imala klaonicu i farme, kvasca i kavu i kajjaznam sve već ne. V to vreme ja sam išel vu vrtić. Je da firmu službeno i dalje drže na nekakvom popisu trgovačkih društava od posebnog državnog interesa, al taj je interes v zadnjih dvajst let strateške prirode samo za stranke, kaj bi imale kam deti svoje.

Ak bi ko rekel kak sam zločest, kak kenjam il kak ništ ne razmem, vputil bi ga na friške reči jednog od Podravkinih nadzornjaka: – Nema nijednog razloga da država bude vlasnik jer Podravka nije strateška tvrtka. Čovek valjda zna z prve ruke.

No, idemo dalje z našim susedom Međimurcem. To kaj jen ministar veli nek si zamislimo kak bi moglo bit, e to već spada med veće zvizdarije. Svakaj si ljudi zamišljaju, al to il drže za sebe il idu v književnike, a ne vu Vladu, jer ak javno pričaju bajke, a nisu braća Grimm, neko bi mogel pozvat ambulantna kola.

I tak z jedne strane imamo navodno ziher plan Vlade da se reši tog vrednog ficleka vlasništva v Podravki, z druge strane bajkovitog ministra koji veli da nema šanse, a z treće strane mirovince koji se nemru dočekat da se država makne (“Najveći problem za kompaniju su aspiracije države da kadrovira po upravi, na što nema zakonsko pravo, a to otežava posao.”).

Imamo, dakle, pošten razlog kaj bi se raja digla na noge vu obranu firme od neprijatelja, al nikaj. Niti pisnu, niti zubi škrinu. Nekaj se dogodilo, nekaj se spromenilo. Jel ljudima postalo svejedno? Jel se boje? Jel im je tolko dobro kaj nemaju nikakvih primedbi? Jel su umorni od svakodnevnih stanja v državi?

Dok neko ne najde odgovora, idem si pustit onu Dylanovu: The answer, my friend, is blowin’ in the wind…

[total-poll id=93157]