Sećam se kak smo bili bogovi kad nas je maestro Lukačić tam negde 1989., dok je Berlinski zid još bil čvrst ko stijena, vodil u Prag. Tamburaški orkestar, mislim. Bilo je to ko nagradno putovanje za još jednu zlatnu plaketu Paje Kolarića. Spavali smo u Čelakovicama, a to vam dođe ko, recimo, Samobor Zagrebu. Jednu večer hteli smo malo u provod, pa smo našli jedini restoran u Čelakovicama, ali se taman zatvaral. Bilo je negde oko pol osam navečer. A mi, ono, gladni i žedni. Nikad nebum zaboravil kak smo konobaru dali neku kintu, smešnu lovu za nas u ono vreme, i odmah je bilo svega – rasprla se kuhinja, počel je nosit pive… Sa sto maraka onda si u Češkoj bil car, to se ni dalo potrošiti.
I s takvih smo pozicija Česi i mi dočekali kapitalizam i onda su nas oni prek noći preskočili za tri štufe. Ono, je da se sa svojim Srbima nisu klali ko mi, ali nemremo se dovijeka izvlačiti na to kak nas je rat curiknul. Fakat jest, ali ne tolko. Mislim da je stvar u mentalitetu.
Pričali su mi ljudi kaj tam vode firme da se češki radnik neda zajebavat. Ak mu nekaj nije po volji, odmah bu došel i boril se za sebe. Nisi mu obračunal prekovremeni? Upada majstor u šefovsku kancelariju i pita kaj je to, zakej, da on zna svoja prava, da se to mora obračunati i šlus. A pri nama su ljudi v strahu od vlastite sjene. Radnik se nebu pobunil kaj nebi ostal bez crkavice koju mu daju pofutrani menadžeri sa suludo visokim plaćama i bonusima. Vikati bu počel tek kad postane kasno, kad firma ode u šturac. Od toga je slaba vajda.
Drugim rečima, mi smo nekak skrojeni da šutke trpimo stanja, a to je očito u izravnoj vezi s rastom BDP-a.
Pri nama v Koprivnici ne da se ljudi nikad ne bune ni protiv čega, nego nemamo ni poštene institucionalne opozicije, one političke, kojoj je jedini posao i svrha postojanja da bude kontra. Da propitkuje, traži objašnjenja i tako tjera one na vlasti da svima nama, pa i samoj sebi, bolje objasni svoje projekte, planove, kampuse, innoteche i elektromobilnosti.
Anonimni pamflet koji ovih dana kruži Podravkom, a bogami i izvan nje, baš prigodno može poslužiti kao mali case study za tezu da opozicija rađa kvalitetu. Evo, tu si možete pročitati kaj piše (link na fajl). Kao što vidite, majstori tvrde da bi Podravkina akvizicija Žita bila loš potez jer, pojednostavljeno: a) radi se o zaduženoj firmi s lošim brendovima, i b) platilo bi ju se iberpreskupo. Uzmimo to kao opoziciju planu Podravkine uprave i nadzornog odbora (pozicija iliti vlast) da kupe Žito. I tu sad dolazimo do ključne interakcije u kojoj opozicija pomaže poziciji: uprava i nadzorni odbor mogli bi teze iz pamfleta izanalizirat te se, posljedično, ili učvrstiti u svome naumu, što bi značilo da je akvizicija Žita zbiljam kvalitetna stvar, ili se pokolebati, što bi opet donijelo kvalitetu jer bi se izbjegla možebitna svinjarija. Quod erat demonstrandum.
U međuvremenu, dok pozicija razmišlja što će s opozicijom, možete i vi reći koju u našoj maloj anketi.
{module [370|none]}
