Sredina je šestog mjeseca i do ljeta nas dijeli svega nekoliko dana. Znali bismo to i bez kalendara, jer su na križevačkom placu nedavno osvanule – trešnje. Različite nijanse crvene boje krase jedan, ali vrijedan štand tržnice iza kojeg stoji nasmijana Tanja Prosenečki. Ugodno smo poslijepodne odlučili iskoristiti da s njom malo popričamo.
Križevčani Tanja i suprug Vladimir OPG Prosenečki imaju već 20 godina. Pretežno se bave voćem, a prvo su krenuli upravo s trešnjama.
– Prodajemo ih 25 godina. Trešnje su nam bile prvo voće koje smo sadili, neke su nam stare i preko 100 godina. Obnavljamo nasad. Sorti ima od najranijih do najkasnijih, negdje oko 300 komada, ali to je sve niska trešnja, to više nisu one starinske koje su se nekad uzgajale. Imamo i breskve, kruške, šljive, marelice, nektarine… Svega pomalo. Povrće ne, povrće samo za sebe – priča nam u početku prodavačica.
Prodaja na tržnici glavni im je izvor prihoda. Mogla bi, kažu, biti puno bolja nego što trenutno jest.
– To nam je sad primarna djelatnost. Kak’ je muž ostal bez posla, tako smo se posvetili voću. Onda smo krenuli u sadnju i breskvi i šljiva i svega drugog, a prije smo imali samo trešnje. Prodaja ovisi o danu. Najbolji je petak. Znate kaj, puno ljudi odlazi u centre, jako malo ljudi dolazi na plac. Plac nam je nikakav. Dobro je uređen, ali nažalost nema nikakvog sadržaja, nigdje ničeg, tak’ da je sve to jadno – objašnjava Prosenečki.
Nameće se pitanje može li se onda od toga živjeti.
– Sve ovisi o godini. Ako nema mraza, donekle, ali ova godina bude jako teška. Jedino kaj bude nekaj malo više šljiva, bude i drugo voće, ali ne onoliko koliko bi trebalo biti. Da nije bilo mraza, bilo bi puno bolje. Zadaje nam jako puno muke, ne samo nama, nego i svim voćarima – priča.
Uz trešnje, najviše imaju upravo šljiva i breskvi. Obrada voćaka, nadalje, traži dosta truda i vlastitih sredstava.
– Muž sam obrađuje, od zaštite do rezidbe. Sinovi isto pomognu koliko stignu, sinovi su zaposleni, kćer je isto zaposlena, tak’ da smo većinom sami. I oko berbe nam pomažu dok se ima kaj za brati. Dok nema, nema. Sad stignemo i sami. Imamo dosta zemlje, sadimo i kukuruz i ječam. Imamo i svinje – kaže Tanja.
Neke su općine nudile financijsku pomoć za štetu od mraza. Obitelj Prosenečki nije ju dobila, a Tanja kaže da ni država ne pomaže.
– Ne. Sve su to samo velika obećanja. Kao i za izbore. Svi vas samo poznaju dok nas trebaju, a poslije više nitko ne pita. Trebali bi više promovirati tržnicu. Premalo ljudi dolazi. Pa vidite koliko je ljudi. To je ništa – ističe nam sugovornica, svjesna da bi moglo biti prometnije.
Na kraju, za mlade se često zna u šali reći da vole krasti trešnje. Našoj sugovornici to ne smeta.
– Trešnje su nam baš na prolazu uz glavnu cestu. Par trešnji imamo koju su uz cestu i ne možete vi sad nekom reći da si ne uzme koju trešnju. Nikad nisam protiv toga da si netko uzme, jedino kaj mi smeta je da se grane ne trgaju na trešnji. Jer ako otrgnete grane, tu više nagodinu trešnji nema. A to kaj bude si uzel netko jednu trešnju, ne bude nitko propal – u veselom tonu zaključuje Tanja Prosenečki.
