Pravi ugodni seoski razgovor u utorak prijepodne povele su dvije đelekovečke umirovljenice Štefa Levak i Marija Sabol – Micika, ispred Micikine kuće, kada se Štefa zaputila kući iz banke i srela Miciku pred kućnom ogradom.
– Ništ ne lažemo, sve istinu povedamo – rekle su nam vesele bake odmah na početku i na pitanje o godinama Štefa je odmah odgovorila kako joj slijedi 74., a Miciki je ipak trebalo nešto više da se prisjeti.
– Osamdeset prva ti je – podsjetila ju je Štefa.
– Sedmog osmog mi bude rođendan. Ne, osmog sedmog, osmog srpnja. Navek se zmetem s tim – rekla je Micika, a Štefa se nadovezala: Ja sam trećeg drugog, zato to pamtim. Dva broja jen do drugog, kak i pri tebi.
Razgovor je nekako prirodno skrenuo na štake, naizgled isti par, koji su žene bratski podijelile: Micika desnu, a Štefa lijevu.
– Operirala sam obe dva kuka, a desnu nogu triput. Pred Jasnine svate krava mi je stala i potrla gležnja, pa sam operirala. Posle mi je krava potrla potkoljeničnu kost dok me vritnula. Operirala sam i obe dva kuke. Jemput sam opala, a drugi put me cucek hitil na dvorištu na beton pa sam opet opala – objasnila je Štefa što ju je sve snašlo u životu i dodala kako svaki dan osjeća posljedice.
– Znate kakva je to bol dok se vreme menja. To treba trpeti, dodala je i nastavila kako joj to ne smeta da bi i dalje radila.
– Dva vrćake imam, se si sadim, kopam. Ja takva kakva sem je se održavam. Dvorište, da vidite, to je zbetonirano, saku kocku, svaku travku spuknem. Ja sem takva bedasta rođena da nemrem mirna biti, navek nekaj moram. Od mladosti me navek sve zanimalo i imala sam posebnu volu za se – rekla je Štefa i dodala kako životinje više ne drže.
– Nemam više ni svinje, a takve smo velke koce napravili, kolko smo samo delali. Sedam velikih koci, a zadnju krmaču smo zaklali prošle godine. Gotovo je. Ništ baba više ne hrani. Ni kokoši nemam na dvoru – objasnila je Štefa, a Micika dodala kako i ona “nemre biti zabadav” makar nije zdrava.
– Meni vam se stalno v glavi vrti. Boli me kuk, al ništ posebno. Ja imam takvu vrtoglavicu da ne znam kaj je to. Veli mi kćer, koja je medicinska sestra, da je to od kičme, s tim se pomiri i gotovo – objasnila je Micika, a Štefa dodala: A kaj moremo.
– Sve živo delam, od ručnoga rada do svega. Stalno nekaj prtlam od štengi do podruma, malo si sednem, malo tak – rekla je Micika.
– Mi koje smo vučne nemremo mirne biti – zaključila je Štefa koja je taj dan bila i u gradu izraditi novu osobnu iskaznicu.
– Sem mislila da bum hmrla i da mi više ne bu trebala, izašla mi je u 11. mjesecu. Ve me bu Bog valjda pozval kaj mi ne druga trebala. Nemrem ni v banku bez toga – objasnila je Štefa, a onda je razgovor skrenuo na cvijeće, kojeg je u ovo doba godine u izobilju.
– Nekad sam puno cvetja imala, kolko sadila – s tugom u glasu rekla je Micika, a Štefa se nadovezala:
– Micika, morala bi dojti pred našu hižu, kolko cvetja. Kaj je moj Ivina negda z Zagreba donesel. Ordencije bele. Micika, to je takov grm kak ovaj auto. Na vulici, to je za slikati. To samo raste. Ništ posebno ne održavam. Ima valjda više od 200 ruži. Milina za videti pred hižom. Uživam v cvetju i svemu. Kak god mi je teško, mam se prignem i svakoga drača spuknem. Ja sam takva i nemrem drugačka biti – objasnila je Štefa i dodala kak su današnji mladi jako lijeni i ništa ih ne zanima. Obiteljski odnosi također su bili tema, ali ovaj put nije se radilo o ogovaranju, već prisjećanju na rijetko dobar odnos svekrva-snaha.
Štefa je rekla kako se odlično slagala sa svekrvom, što je pravo čudo u današnje vrijeme, a Micika potvrdila.
– Navek je govorila kak takvu dobru snehu nema niko kak ona. Suze mi idu dok se setim tvoje svekrve – rekla je Micika.
– Kaj je koja stigla je napravila. Nikad nije bilo nikakih problema – zaključila je Štefa, a naša novinarska ekipa tada je ostavila vrijedne žene u daljnjem razgovoru i otišla svojim putem.
