Centar svih zbivanja u rujanskim se vikendima iz obiteljskih dvorišta i terasa stanova seli na obližnje podravske obronke i brežuljke. Vrijeme je tako i proteklog vikenda poslužilo sve vlasnike vinograda i one koji su im u ključnim trenucima priskočili u pomoć oko branja grožđa.
Ove smo godine prisustvovali berbi na Širovicama u Draganovcu, gdje svoju tradicionalnu berbu već gotovo puna tri desetljeća organizira i provodi obitelj Kolenko.
Okupljanje je bilo dogovoreno u 9 sati kad smo se sreli za stolom, prebrojili se, dogovorili taktiku i rasporedili uloge.
Nakon tradicionalne molitve i božjeg blagoslova koji je na nas zazvala gazdarica Marija, prionuli smo k ozbiljnom poslu. Prvo se valjalo nafruštrukovati da bi se gorice čim bolje i brže pobrale.
Na stolu se tu našlo svega, od tradicionalne župe (juhe u kojoj su se kuhale kobasice) pa do kobasica u kuhanim i sušenim varijantama, hrenovki za najmlađe, jaja, sireva…svega potrebnog da berači krenu u punom pogonu među redove.
Običaje i radne navike i ove se godine pokušalo prenijeti na najmlađe naraštaje na kojima svijet, pa i vinogradarstvo, ostaje.
– Skupljamo sve do zadnje bobice, ništ ne ostavljamo za sobom. Svaka je bobica vredna vinska kapljica – objašnjava pravila igre mladi gazda Ivan.
Po dva u red i kreće borba, odnosno berba. Jedan po jedan grozd s trsja se seli u kantu.
– Puuuutaaaaar – čuje se iz redova.
Berači čavrljaju, prepričavaju se zgode i nezgode iz prošlih vremena, tu i tam se zapjeva. Mlađarija za koju je ove godine organizirano i ozbiljno natjecanje u nekoliko kategorija u branju, ubrzo posustaje. Dosadno je posla obavljati kak treba. Zabavnije je valjati se među redovima i ometati ostale berače pri ozbiljnom poslu.
Nakon kaj izađemo iz prvog reda, slijedi nagrada. Prva pauza. Kava. Diganci. Pita s jabukama. Rakijica. Klipići. Jastučići. Nema kaj nema. Gazdarica si je fakat dala truda.
Povratak na bojište. Slijedi druga runda za koje napunimo još par kanti.
Sve kaj skupimo putar nosi i ubacuje u muljaču kraj koje spremno čeka gazda Štef. Proces teče bez zastoja.
– Još samo da su berači malo ozbiljniji i brži s škarama – šali se.
Druga pauza. Kava….Jastučići. Sve isponova, redom. Treći ulazak među redove je ujedno i finale borbe/berbe.
Tuče podne. Urlikom iz petnih žila: ihaaaaaaaaaaaj!!! berač Zec označava kraj ovogodišnje berbe.
Zadovoljni, poneki čak i umorni, berači smještaju se za stol. Čeka ih još jedna borba, ona protiv delicija koje im je vrijedna gazdarica pripremila. Za stolom čeka pohana piletina, odojak, janjetina…Predajemo se. Nema nam druge. Jednostavnije je potrpati u sebe sve kaj ti nude nego objašnjavati zakaj baš nemreš više u sebe utovariti treći komad pohanog piceka nakon kaj si probal i pajceka i janjca. Potpisujemo kapitulaciju. Gotovo je.
Potom slijedi kavica pod strehom. Dok guštamo, gazda je krenuo s proglašenjem pobjednika za najmlađe berače. Bilo je tu raznih kategorija, od najbržeg mladog putara, najbolje beračice na koljenima, najtrkača među redovima pa i ona za najboljeg muljatora – grožđa.
Najmlađi zadovoljni s diplomama i nagradama, no ne ulijevaju nadu da vinogradarstvo na njima ostaje.
Usput upisujemo dojmove u dnevnik berbe koji obitelj Kolenko ispunjava već godinama. Prva je berba u njemu opisala onu koja se na bregu održala davne 1997. godine. Knjižica krije brojne anegdote kojih se rado prisjećaju oni koji su im prisustvovali.
Dok mi ispijamo zasluženu kavicu, gazda Štef u podrumu podvlači crtu.
Zadovoljan je. Na 350 čokota, graševine, rajnskog rizlinga i pinota dobilo se 600 litara mošta. Vina bude kolko bude gazda htel, šalimo se.
Ova je godina jednaka lanjskoj, veli nam.
– Pobrali smo, zmuljali, sprešali, nakon taloženja slijedi vrenje.
– Sve je gotovo. I kaj sad? – pitamo.
– A sad…sad nam preostaje čekati Martinje i novo mlado vino – veli nam na rastanku.
