Baka Štefa (83) iz Lunjkovca, mjesta u općini Mali Bukovec, samački živi već dugo. Točnije, 22 godine, otkako joj je umro suprug.
Djeca su otišla svatko na svoju stranu, a i sve je manje vršnjakinja u selu s kojima se može podijeliti svakodnevni teret života. Tako baku Štefu more svakakve brige, najviše ona da će onemoćati i postati drugima teret, a onda morati otići iz svog Lunjkovca.
– Djeca te dojdu pogledati, ali nemru stalno biti s tobom, moraju na posao. Sve si moram napraviti, a sve mi je teže, sve me boli – reći će baka Štefa. Vremena za razmišljanje o svemu što je prošla, a još više o onome što neminovno dolazi, starost i smrt, ima napretek.
– Zdravlje mi je nikak, noge me bole i leđa, a kaj bum. Tak moram živeti. Imam par čučici, to si hranim toliko da imam jaja i kaj mi je lepše da nekaj po dvoru hodi. Malo se s njima pospominjam – rekla je baka Štefa, te sa sjetom dodala kako su nekad imali i krave i kobile, a danas “nega ničega”. Pokazala nam je i kukuruz koji ručno runji za svoje koke.
– Bilo mi teško u životu, od mlada sam se jako mučila, skrbela, a sad čoveku zapravo ništ niti ne treba. Orala, kopala, starci bolesni, o njima se brinula, radila na polju, brinula se o djeci. Djeca mi ipak priznaju da mi je bilo jako teško. Vele: I jesi preveć delala – zadovoljna je baka Štefa što joj netko priznaje trud i muku.
Istaknula je kako se s puno muke brinula i o bolesnom mužu, a dok je umro, onda je postalo još i gore. Samoća je najgora.
– Dobro je dok morem hodati da nisam nikome na brigi. Imam susedu tu prek vrta s kojom se družim, godinu dana mlađu. Daj nam Bože kaj bumo mogle hodati do smrti. Je, a kad bi to tak bilo. Ne znamo kaj nas čeka – kazala je. Ističe kako želi ostati u svom domu dok god bude mogla.
– Kćer me zove k sebi, ali se ne dam. Tu sam svoja na svome. Kaj bi nekome bila “zadev”, stari ljudi samo su briga. Dok god budem mogla, tu bum ostala – zaključila je baka Štefa.
