Dok sem bil na ribičiji ne mi nigda nikaj bilo. Opal sem v blato, vu vodu, v čamec i iz njega, al bi navek spuzal van i bil sem ko novi. I onda jemput dojem spat doma i mam problem. Ostali su mi još dva koraka da se hitim vu postelj kad me odjemput iz čista mira počne zimica tresti kaj da me je neko prištekal na vibrator za beton. Lupim „kineza“ na čelo – 39 stupnjeva Celzijusa i nešto sitno. Cela glava me zabolela. Mam sem znal kuliko je vur.
Ne spim celu noć, pijem samo vodu i cuclam mandarine. Drugi den me zaboli malo grlo, tjera me na kašalj, bole me ramena, al ja se ne dam. Nejdem k doktoru, ne pijem nikakve službene leke. Uz put razmišljam gde sem se zarazil. Nosil sem masku gde treba i ne treba, pral ruke vu Izosanu, nesem išel na grupni sex. Tak sem došel do zaključka da me je jedino neka riba zarazila.
U vreme ručka shvaćam da sam zgubil volju za jelom. Međutim volju za pijačom nesem zgubil. To mi ni korona ne mogla zeti. U tome se i ogleda veličina pravog ribiča. Natočim si pol čaše Begine travarice z Otrovanca i još malo pojačam konjakom i polako ispirem grlo. I tak nekoliko puta cel den. Glava mi je i dalje užarena, z avijona bi se mogla gađati. Ne spim ni drugu noć, al me ništ ne guti, nemam proleva i ne povrača mi se (barem ne od korone).
Treče jutro hitim v kadu šaku morske solji, zlejem litru octa i pustim vrelu vodu. Isperem pošteno usta travaricom i legnem v kadu i ležim dok se voda ne oladela. Preslečem se v novu opravu i napoldan čujem da me glava više ne boli. Merim temperaturu po osamnajsti put – 36 i nekaj. Za saki slučaj popijem još malo konjaka, dva tri prsta samo. Zgubil sem osjet okusa i mirisa, al znam da se on ne bu vrnol dok ne otijem v ribičiju. Službeno sem u samoizolaciji i to me je navčilo pameti. Dok se bilo kakva bolest ubuduće pojavi ne vračam se doma z ribičije dok se bolesti ne prejo. Sigurno je sigurno.
Tekst: Stjepan Jagić
