Rekel bi da je jedna od najvećih novovjekovnih spoznaja ljudskoga uma otkriće da, s oproštenjem – drek pliva.
Je, to vam nije bilo samorazumljivo sve dok u Londonu nisu išli delati novu kanalizaciju prije jedno 200 godina. Skopali su, ono, velke jame i spojili ih cijevima, a cevi su stavili skroz na vrh tih jama. I kaj se onda dogodilo? Čim su se Londončani prvi put svi skup napravili, cevi su se lepo zaštopale. Bar mi je tak ispripovedal majstor dok mi je zadnji put praznil upojnu jamu, a to je bilo fest prije neg smo dobili onaj lepi pročistač v Herešinu. I tak su onda Londočani morali opet kopati kaj bi cevi spustili ispod vrha na koji je isplival, no, nebum ponavljal.
Trebalo je proći nešto vremena da znanstvenici toj empirijskoj spoznaji daju teorijske okvire. Prije jedno 40 godina, tako, uobličeno je Petereovo načelo, fantastično sociološko objašnjenje principa djelovanja u ljudskoj zajednici. “Jedinka u svakoj hijerarhiji napreduje do razine svoje nesposobnosti.” – glasi briljantan teorem koji logiku vuče iz ne baš mirišljavog starog londonskog iskustva. Čoveku je lakše promatrati svet oko sebe kad je oboružan tako preciznim spoznajnim alatom.
A pri nama se u zadnje vreme ima kaj promatrati. Evo, recimo, nakon dugo vremena na sceni se pojavil Polančec. Tri i pol leta kolko već traje suđenje tam v Zagrebu moral je čkometi i slušati kak na njega nameću svjedoci, papiri, vještaci, a sad je došel čas da se brani i da veli kaj god hoće. I počel je, kolko sam videl iz zapisnika, lepo o tome kak on opće ni organiziral nikakvu kriminalnu grupu da opljačka Podravku, kak nije mogel, da je baš i htel, odlučivati o sudbini Podravinih dionica v državnom vlasništvu, da je tu bila procedura kaj je uključivala sto ljudi, i tak. Sve v redu, očekivano. Mislim, ni njegov bivši šef nije baš postupal po proceduri kad se s onim Mađarom dogovaral v Baltazaru o Ini, kaj ne? Ali u zapisniku ima i stvari za crknuti od smeha. Ono, kad Polančec govori kak ga je Dimač napastoval da svojim dečkima u Podravki naredi nek ga vrate u firmu. Veli da mu je dolazil i doma, a tu ima i elemenata trilera – već su se žena i deca bojali kad bi vidli njegov auto pred kućom. Dimač je načisto pozvizdil kad je čul kaj Polančec o njemu pripoveda pak je zval okolo da ljudima veli kak je sve to laž i da je on častan, pošten i neosuđivan čovjek. Ko da to ljudi već ne znaju.
Dotaknul se Polančec u svojoj obrani i svog starog liblinga. Pojadal se kak mu je Mršić podvalil kad je ono bil od Vlade tražil nek Podravkine dionice lepo da Koprivnici jer je tak po Bogu i pravdi. Sad mu ta groteska dela probleme v procesu jer Uskok tumači da Polančec nije htel dati dionice Mršiću jer je z njima imal druge planove. Na Malti. A ko mu je kriv kaj dionice ipak nije dal, sad bi mu bilo lakše na sudu. Zamislite samo da se to dogodilo… Mršić bi vjerojatno ostal gradonačelnik, a ko suvlasnik bi žarili i palil Podravkom.
Sad je ipak kontra, ne?