Kolumna: Mama na kvadrat // Špelancije u četiri oka

18:05h
0
Kolumna: Mama na kvadrat // piše: Sonja Jurlina

Budibogznami ja i mili izveli smo se nakon tri godine i nekaj meseci sami na večerju. Povod – Martinje. Nije baš da svetkujemo ovaj blagdan, ali dogodilo se da je sveki osvojila ju na nagradnjači pa da ne propadne. Ona nas darivala večerom za dvoje, a mi nju s dva deteta u paketu na par sati. Pošteno, kaj ne? Planirali smo doći kući pjevajući, ali na kraju smo došli i prije pol noći kak i priliči pravim odgovornim roditeljima.

Zgledalo vam je to kak da smo išli na prvi spojak iako se nismo perlitali i mirisali kak nekad, al bilo je čudno nakon puuuuno vremena najti se nas dvoje sami za stolom. Smijete se? Možda je vama bez dece smešno, ali oni koji imaju decu sigurna sam znaju o čem pričam. No, i vi bez dece, dajte se malo zamislite i utvrdite datume, kad ste to zadnji put imali vremena posvetiti se jedno drugome? Sve me manje iznenađuju priče onih koji se nakon par godina braka rastanu. Oni s decom jer se nisu sreli sve to vreme na samo, a ovi bez dece jer su se u dosadnoj svakodnevici izgubili u bespućima i usmjerili svoje interese nekim novim horizontima. U kojoj se god kategoriji našli teško je sve izbalansirati. Pa onda kad se nakon dugo vremena i najdeš u prilici biti u četri oka razgovor uvek krene na svakodnevne probleme decu, račune, frižider, ranjgle i zmazane tanjure.

No, lepo smo se mi te večeri spremili i odazvali s voljom i na vreme na licu mesta. Populacija koja nas je dočekala i nije zgledala za neku ludu zabavu na kakvu smo se mi nabrijali. Generacija naših deda i baka. Laganica muzikica, fina papica i nakon toga čagica, upozna nas konobar s programom te večeri. Sednemo. Naravno da se tu uskoro mam našel i jen njegov pajdaš koji nam, na vaše razočaranje, nije pravil društvo za stolom nego su se par put onak prek sale i deset metri zraka nazdravili. Da smo kojim slučajem mi duže ostali, ne sumnjam da bi se svi našli za istim stolom, a pojedinci morti i pod njim.

I zbilja naš spomenek krene u tom smjeru, o prdi i bjaceku, o usisivaču čiju smo netom prezentaciju odslušali, o zmazanom autu koji čeka svoj red na pranje itd. Ali, to je to. Život koji nemreš pomesti pod tepih i praviti se da ga nema makar bi ponekad z voljom zmahali s čarobnim štapićem i našli se u nekoj drugoj priči. Da se razmemo, bude tu i tokom večeri smeha do suza pa se ponovo setim prvih izlazaka i leptirića u trbuhu. Na kraju, dok denemo na vagu, ne preteže ni jedna strana, a to je najbitnije. Znači, recept je sljedeći: surovu svakodnevicu više put dnevno preseči dozom smeha do zapišavanja i onda sve štima. Za stolovima do nas bilo je parova već u poodmakli godinama koji celo večer, osim: dodaj mi soli, nisu razmenili ni rečenicu. Ali i to da su se već nekam izveli je lepa gesta i znak da njihova zajednica još funkcionira, jer, bar su doma pri dogovoru morali razmeniti koju reč, ako već ne i u javnosti. U kakvoj su vrsti agregatnog stanja gosponi išli doma, jesu li ih njihove družice šefljom po sali skupljale ne znam jer smo mi „mladi“ zgibali prije reda.

Uglavnom, nakon kaj smo napunili želuce odlučili smo prokrstariti gradskim birtijama i potražiti malo življu vrst zabave. Nigde ničega i nikog poznatog, svi naši nekadašnji tulum pajdaši doma već spiju i guze si griju. Evo i nas doma prije reda, ali zbilja nema smisla negde šankirati bezveze.

Naša kućica, naša slobodica! Nakon kaj smo utovarili u se juhu od vrganja, pa malo patke, pajceka i puretine, k tome priložili dinstano zelje, mlince i nekakvu mix salatu, i sve zalijali gemištecom od kojeg nas oči nisu slušale već nakon pol čaše kaj drugo preostaje nego zaleči s dekicom pred telku. Akciju smo te večeri prepustili vrhunskom majstoru Stevenu Segalu.

www.mamanakvadrat.com.hr

čitam...
Loading...