Kolumna: Mama na kvadrat // Vrag, vrag, črni vrag

12:00h
0
Kolumna: Mama na kvadrat // piše: Sonja Jurlina

Moja je čižmica ove godine ostala prazna. Nikola je zbilja zapal duboko u krizu i recesiju pa nije bilo ni za napuniti moj skromni broj 36. Za decu se nekak znovčal, pa im je natrpal čižmice uglavnom slatkišima. Prdi je uz čokoladnog bradonju u crvenu čižmicu stavil labelo i paketić žvaka. Polek je del i slonića. Bjacek je u svom plavom čižmaku našel lizaljku i malu ovčicu. Veselje je izazvalo labelo kojeg smo istog popodneva zgubili i lizaljku koju smo putem do vrtića rasprli, spustili z ruke i potrli u sto komada.

Ne znaju se deca danas veseliti baš nečem posebno. Ne znaju jer im je ama baš sve dostupno. Kolone obezglavljenih i izbezumljenih roditelja u ponedeljak popodne lutale su dućanima u potrazi za igračkom koja bi ispunila očekivanja i želje njihovih najdražih mališana. I ja sam se našla međ istima i nisam k sebi mogla kad sam vidla kakvi se paketi iznose iz trgovina. Na moment mi je čak bilo i neugodno kaj je sve moje kupljeno stalo u jednu omanju plastičnu vrećicu.

Bogek, pak dečje su čižmice još tak male, kaj bu dok nogice porastu? Kakve budu tek onda darove u njima očekivali i dočekivali? Naša nas je teta u vrtiću molila da ih učimo veseliti se malim stvarima, ali upravo smo mi roditelji krivi za već u startu iskrivljenu dečju percepciju. Danas nema čega nema, ali još uvek se najde nekaj kaj bi im po našoj roditeljskoj procjeni trebalo i to pod hitno. Pa se onda prepegla kartica na mesec, dva, šest, a interes za igračku splasne par sekundi nakon traganja papira. Zbilja isplativa dugoročna investicija – nikolinjske i božićne poklone otplatiti u kolovozu dok na red već dojde peglanje kartica za ljetovanje.

Mili i ja, poučeni iskustvom od drugog prdinog rođendana kad smo za njenu Anabelu izdvojili poveću svotu novaca, od tad smo odlučili stati na loptu. Količina ljubavi koju je prda iskazala prema maloj ćelavici bila bi jednakog intenziteta da je za nju iskeširano i stotinjak kuna manje. Jer, kak veli ona narodna, kaj dete zna kaj je 200 kila!?!

Osim Nikole i Krampus je, lepo od njega, na mene zaboravil ove godine. Fala mu. Ja njega nisam zaboravila. Još i danas pred očima mi zabljesne odurna pojava s crvenim metrenim jezikom i crnim rogima kakva me dobrano splašila dok sam bila curička. Dok sam brojila tek sitnih pet godina, u dogovoru moje majke i svekrve direktorice iz prošle priče, z Virja je k nama dojahal Krampus. Bil je z njim i Nikola kojeg pamtim tek na pol, uopće zapravo nije ni došel do izražaja polek ovog gada. Kak danas čujem zveket lanci pod prozorom. Sis i ja, od muke smo skoro skopale rupe u stražnjici fotelje iza koje smo ostale čučati za celog njihovog posjeta. Nakon kaj se teren zvetril, starci su se dobrano namučili kaj su nas zvlekli od onud. Naranče, čokolade i bomboni nisu bili dovoljni za namamiti nas z našeg utočišta. Tragovi malih noktića po zidu boravka još se naziru usprkos od onda dvostrukom gletanju. Tog mi je dana sećam se niknula i prva seda las, a sestri se i danas samo na spomen Krampusa prošire zjenice, a desno oko i ruka počnu čudno trzati.

Eto, takvi su ti Krampusi bili nekad dok sam ja bila mala. Za smrznut se od straha. Na radost roditelja, ne mali broj nas punil je gaće danima nakon njegove posjete. Čak i f kolovozu roditelji bi pri zastrašivanju dece s tim crnim vragom postizali vrhunske rezultate. Odahnula sam tek s 12, dok mi je napokon sve u glavi selo na mesto. Nažalost onda je i Nikola postal bezveznjak koji osim kaj ima belu bradu i nosi mandarine za sebom šlepa i tu odurnu spodobu koja mu je, po mojem, samo višak.

Prda i bjacek nadam se ne budu imali prilike sresti ga u ovoj ranoj dobi. Mama i tata budu se potrudili izbjegavati ga svim silama. Nek dečica još malo žive u uvjerenju da je sve lepo, a črni vrag ne postoji.

www.mamanakvadrat.com.hr

čitam...
Loading...