Franci je, naime, osnivač udruge kaj se zove Liga za boj protiv turizma i još je davno prije naših majstora iz TZ-a skužil da su turisti ništ drugo neg na smetnji čoveku koji si v goricama il na Šotki, pa makar i na terasi v centru, v miru Božjem oće popit gemišta.
Jučer popodne nekak je bilo tmurno i mirisalo je na kišu, pak mom starom frendu Maksu i meni nije bilo baš pametno potegnut na klasičnu biciklističku “Kviki-rutu” (tak se zove po bircu v Bregima v kojemu toče Laško), neg smo iskali nekaj kraćega il, v alternativi, kam se v okolici otpelat z autom na palačinke, kavu, pivo il gemišt – kaj bi već kome pasalo.
I kak nam ništ pametnog ni padalo na pamet, rekel je Maks da ajmo glumit turiste, pak probat nekaj najti točno onak kak bi to probali oni, pravi turisti.
Daklem, podigli smo net i otišli tam kam bi otišel svaki prosečan turist kojem bi iz nekog razloga (znam da je to teško zamislit, al probali smo) palo na pamet da dojde nekam v našu Koprivničko-križevačku županiju – na službene stranice Turističke zajednice Koprivničko-križevačke županije.
I tak smo malo gledali kaj ima v našem kvartu. Vesti o velkim pisanicama koje se postavljaju posvakud glavne su vesti i usred ljeta, a v materijalima o mestima koja se da posetiti morete birat između letaka “Dojdi vu prirodu” iz 2010., “Vinske ceste Koprivničko-križevačke županije” iz 2012., “Dojdi s biciklinom!” iz 2010., “Dojdi vu našu hižu” iz 2009. i “Seljačka domaćinstva” iz 2008. godine.
A onda je Maks najemput zastal, pogledal me i rekel: – Jebate, pa ovi zbilja nisu normalni!
– Kaje, Maks, kaj se događa? – bil sam zbunjen.
– Stari, pa tu je sve samo na hrvatskom. Pa kak buju stranci ikaj razmeli? – vudril je Maks v smeh.
I zbilja, kolko god smo iskali, nigde nismo našli one gumbe za engleski, njemački, mađarski il talijanski prevod službenih stranica Turističke zajednice Koprivničko-križevačke županije, kojoj je jedini posel da privlači turiste v Podravinu i Prigorje, na vinske ceste i biciklističke staze, na obiteljska gospodarstva i v selske hiže, v lovišta i na vode za ribičiju i kajvećjaznam kam ne.
– A čuj – velim, Maksu – ja bi to čak i pofalil, to kaj bu stranac pobegel z tih stranica i prije neg se do kraja otpru. Pa kaj da zbilja imamo turiste tu pri nama, da delaju gužvu, poloču nam pivo i gemište i pojedu bunceke i prge, pa onda ostave smeće i još te slikaju ko domoroca dok se odmaraš v parku? To bi bila kataklizma. I zato, skidam kapu dečkima z Turističke zajednice Koprivničko-križevačke zajednice kaj su potencijalni razvoj turizma pri nama sasekli v korenu. Bravo, majstori!
Nakon kaj smo se lepo nasmijali i odustali od bilo kakve turističke avanture v aranžmanu TZ-a, za pivom v koprivničkom pabu Maks i ja setili smo se starog dobrog Francija Blaškovića, legendarnog istrijanskog rokera i alternativca svake fele. Kad se njega spomene, uvek se setim fotke iz, mislim, starog magazina Rock, na kojoj Franci nosi majcu z natpisom: “Dođite, turisti!, a ispod je slika morskog psa kak proždire frajera i okolo prska krv.
Franci je, naime, osnivač udruge kaj se zove Liga za boj protiv turizma i još je davno prije naših majstora iz TZ-a skužil da su turisti ništ drugo neg na smetnji čoveku koji si v goricama il na Šotki, pa makar i na terasi v centru, v miru Božjem oće popit gemišta.
[total-poll id=107711]