Kad se v nekom gradu nekaj gradi il uređuje, onda to mesto z tim radovima napreduje v budućnost. Pri nama v Koprivnici je kontra, bar tak vele arheolozi. Evo, kad su bageri navalili na Esterovu, otkopali su cestu z 14. stoljeća. A kad se uređival pod naše glavne crkve, arheolozi su našli jednu malu naušnicu z 12. stoljeća. Rekli su da taj komad bižuterije pomiče povest našeg grada za pedeset do sto let v prošlost, jer se dosad znalo da je Koprivnice bilo v 13. stoljeću, ne i pred tim.
Zanimljiv je to urbanističko-historijski fenomen i trebalo bi istražit kad je on i kak počel. Jel to bilo kad su se gradili bazeni, pa je Koprivnica financijski curiknuta bar pet let? Il kad se kopalo za Palaču pravde, pa je proračun vkanjen bar za jedno desetleće? Morti su koreni još dublje v prošlosti i sežu do postavljanja na glavni trg onih smešnih ploča kaj se stalno trgaju ko da su deli vu vreme dok još ni bilo morta.
Neko bi moral sve te vremenske pomake deti na vrpu i zračunat gde se mi to danas zapraf nalazimo. Morti čak još nismo vušli v 21. stoljeće, makar se neki furt fale da smo ispred vremena.
No, ak baš i je tak, to ne mora biti skroz loše. Neke stvari kaj danas ne funkcioniraju, v prošlosti su šljakale. Recimo, baš mi je neki dan, kad sam od većnice nadiral prema pivnici, a grad je već bil prigodno blagdanski rasvetljen, v oči upala ona reklama na krovu banke. Nemrem reći da je ful svetleća reklama, jer je svetlela samo napol. Ono, P, O, D i R svetle, a AVKA je vmraku.
Ne znam povest te reklame, al bi se kladil da je postavljena tam negde na početku sedamdesetih, kad je firma rasla, kad su otprte pivovara i tvornica dečje hrane, a uskoro bu nastal i drugi biser u kruni Dvojedne kraljevine, Belupo. Kad su se slova počela gasit, isto tak ne znam, al kaj nije to zgodna metafora da ih sad svetli samo pol kad je i firma samo pol negdašnje? A ne bi tak moralo bit.
Kaj velite, kolko košta žarulja za jedno slovo na svetlećoj reklami? Dvesto kuna il dvesto eura? Ma, da je i dve hiljade bilo čega, ne bi se poznalo na zaradama od opcijskih dionica koje zadnjih tjedana v žep pospremaju menadžeri firme z polusvetlećom reklamom na središnjem trgu grada v kojem ima sedište. Fakat bi se mogli znovčati v ovo predblagdansko vreme i popravit tu reklamu, kaj više nebu na sramotu multinacionalke. Valjda ne čekaju da se, jedno po jedno, ne vgase i preostala četri slova.
Kad smo već pri opcijskim dionicama, neki ih smatraju zasluženim nagradama za menadžere za to kaj povećaju vrednost firme, neki drže da je to velka svinjarija ravna pljački, a neki i jedno i drugo, samo v različito vreme. Evo vam za primer jednog citata z 2007. godine:
“Straši me priča da je Polančec za tri godine sjedenja u upravi dobio čak 24.000 opcijskih dionica. Ako se to pomnoži s ostvarenom zaradom po dionici, zavrti vam se u glavi.” Nebu nagradno pitanje ko je to rekel i kolko taj danas more deti v žep zafaljujuć opcijskim dionicama kaj ih je dobil od iste firme od koje i Polančec, fuj ga bilo, prije osam let. Od takvih nagradnih pitanja propala bi i državna lutrija.
[total-poll id=70761]