Ozbiljne korporacije zbiljam gledaju kakve ljude postavljaju na koja mesta. I tak sam dumal i došel do zaključka da je za nas zapravo dobro kaj dolaze menadžeri koji su navčeni na biznis v zemljama Trećeg sveta, na korupciju, nepotizam i slične stvari.
Si videl, stari, da je točno to kaj ti ja stalno pripovedam, da smo mi ušli v Evropsku uniju, al da Evropska unija još ni ušla v nas. Pa nas ti još uvek v kulturnim i civiliziranim zemljama doživljavaju ko Treći svet, ko divlje pleme z Balkana, ko necivilizirane domoroce koje treba privesti Kristu, žlici i vilici – odmah je napal moj stari frend Maks kad smo si v subotu seli za pivu.
Moram vam reći da se mi strogo pridržavamo doktorskih uputa za teške sparine kakve su nas pritisle i da zbilja unosimo v sebe čim više tekućine, kaj nebi dehidrirali. Maks uvek naruči Pana, i to zato kaj je velki lokalpatriot. Ovaj put zel je Žuju. Senzacija. Kužil sam da to ima nekakve veze z njegvom spikom, al nisam kužil kakve, pak sam ga pustil nek objasni.
– Se ti sećaš onog Austrijanca kaj su ga lani dopelali v Podravku i deli za potprecednika. I to ne bilo kakvog, neg starijeg. E, jel znaš da je taj karijeru napravil vu Vijetnamu? Znači, k nama su deli tipa koji zna kak se posluje v Trećem svetu, v zemlji od koje su i Ameri digli ruke prije četrdeset let. Mislel sam da je to slučajno, al sad sam čul da bu naš Karlsberg dobil novog šefa, odnosno žensku. E, a ta ti je celu karijeru delala v Maleziji, v Nepalu i v Kini – nastavil je moj frend.
– Okej, Maks, kaj ti je tu problem? – pital sam ga.
– Kaj si ti skroz slepi? Halo, ženska je ekpert za delati biznisa v Nepalu, v kojemu valjda još nemaju ni interneta. Kaj to tebe ne vređa? Pa to znači da nas Danci vide ko Bufalo Bil indijance. Da nas tretiraju ko Evropljane, deli bi za šefa nekog z Kopenhagena il bar z Beča – otkril mi je frend kaj ga je zasekiralo.
Odmah mi je bilo jasno zakej je naručil Žuju. Bojkot. Al nisam htel to pokazat. Nije pomoglo.
– Eto, stari, zato ti ja više ne pijem Pana, makar zbog tog pivovara propala! – poentiral je Maks.
Moram priznat da mi je dal mislit. Ono, otprve sam odbacil da bi dolazak onog Austrijanca v Podravku imal ikakve veze s tim o čemu pripoveda, jer tam v kadrovskoj politiki, kak bi rekel Balašević, igra neki peti kec, al ovo s Karlsbergom ima smisla. Ozbiljne korporacije zbiljam gledaju kakve ljude postavljaju na koja mesta. I tak sam dumal i došel do zaključka da je za nas zapravo dobro kaj dolaze menadžeri koji su navčeni na biznis v zemljama Trećeg sveta, na korupciju, nepotizam i slične stvari.
Setil sam se, naime, dva slučaja kad su v Koprivnicu došli evropski menadžeri od formata, pa mesto da uvode civilizirano ponašanje, prilagodili su se lokalnoj okolini i napravili štetu. Prvi je bil Šveđanin, koji je mam čim je došel prodal firmi svoj Volvo i onda ga je vozil na firmin račun. Onaj drugi jedino kaj je uspel zrihtati za par let je bilo to kaj je zrihtal da firma plaća školovanje njegvoj kćeri v Londonu.
– Vidiš, Maks, da si bezveze srdit. To kaj Danci buju knama dopelali eksperticu za Treći svet, to je za naše dobro, a ne na štetu. Em bu manji strošek, em se ženska nebu morala prilagođavat – rekel sam svom starom frendu i v znak protesta protiv njegvog naručil običnoga Pana, kojeg inače izbegavam.
Zlatni i kraljevski još kak-tak, al obični je ko z onog montipajtonovskog vica o pivi koja je ko vođenje ljubavi v čamcu. Fucking close to water.
[total-poll id=111638]