Bilo je ovo katastrofalnih desetak dana za hrvatski sport. Samopouzdanje nacije teško je uzdrmano i pitanje je jel se bu ikad oporavilo.
Najprije su norveški vikinzi očitali nogometnu lekciju Vatrenima. Naši se nisu bacili na glavu, a oni jesu, rekel je posle tekme izbornik. Jedini sport v kojem se bacaš na glavu jesu skokovi vu vodu. Valjda su zato rendžeri nogometne močvare smenili majstora. Skužili su da imaju trenera za krivi sport. Onda je usledila blamaža našeg prvog reketa v Ameriki. Đole je unakazil Čilića do te mere da je pitanje jel bu ovaj ikad više primil reket v ruke. I jel bu Ivanišević sutra imal posla.
I z dva direkta v glavu nacija se još držala na nogama. Svi su se nalukavali v Francusku, kam su otišle naše košarkaške zvezde. O njima je ovisilo stanje v državi. Da su otišli do medalje, niko se bar dva tjedna ne bi zmislil da su plaće male, a političari korumpirani. I onda nas namlati, raščetvori, ponizi nacija za koju niko nikad nije čul da opće igra košarku. Na konopce su nas hitili Čehi. Izbornik naše reprezentacije mam je rekel da je zajebal i da je njegovo vreme prošlo.
I kad je već zgledalo da nemre bit gore, došel je novi sportski udarac, koji nas je poslal na pod. V samom pripetavanju, v foto-finišu, za samo par milijunčića godišnjeg prihoda, rumunjski železnički prevoznik CFR pretekel je našu Podravku i nije ju pustil među 500 najvećih kompanija v srednjoj Evropi. Tam gde su Tozo i Tedi.
Sad se čeka kaj bu s Podravkinim trenerom. To se pitanje dosad uvek rešavalo posle izbora, pa bi bilo primereno da se i za čoveka na čelu firme veli da je izbornik. I bilo bi fer da sve stranke kaj misle iti na izbore v Koprivnici unapred lepo vele koga buju devali za izbornika ak pobede. I hitno bi trebalo promeniti firmin statut, da mandat izbornika i njegvog stručnog stožera, daklem uprave, ne traje više pet let. Ono, izbori su svake četri godine, a kak se v tom ritmu stvari menjaju, ona godina iber samo je strošek za otpremnine prethodnom izborniku i članovima njegvog stožera.
Nego, ima jedna stvar kaj me puno više zabrinjava od uobičajenih predizbornih zvizdarija v našemu kraju, a to je izbeglička kriza. Bojim se da nam ona bude sprečila napredak koji nam je trebala donesti Evropska unija. Bil sam uveren da se bu njezina tiha ruka pomalo osetila v našoj krčmi i da nas bu Evropa pomalo pipitomila i odgojila. Da bumo si razvili normalne regije umesto parazitskih županija. Da se buju počeli smanjivati korupcija i nepotizam. Da buju vlasti na svim razinama počele pokazivat račune o tome kak troše naše novce. Pa i da bu ekonomija, mic po mic, izašla iz šturca.
Al sad je sve stalo. Umesto da se bave z balkanskim plemenima, Nemci su opet deli rampe na granice i rešavaju svoje probleme. Sad bumo neko vreme opet prepušteni sami sebi, a to nam nikad ni doneslo nikakav napredak.
– A ovdje bi moglo biti tako lijepo – veli doktor iz Menzelovog filma Selo moje malo kad uživa v pivi ohlađenoj na sedmoj stepenici podruma.