Na mene vam je ove godine naš gradski rođendan, još malo pa bu mesec dana, utjecal više neg obično, valjda zato jer je bil okrugli.
Slabo sam bil koncentriran na posel i furt sam si nekak razmišljal kam smo mi to došli nakon tih 650 let.
I moram priznat da mi je bilo malo bed kaj svoje svakodnevne obveze ne ispunjavam baš ful, sve dok nisam skužil da nisam jedini. Kad sam videl da je okrugli rođendan strefil i šefa gradskog veća tolko da ni deset dana nakon njega ni bil v stanju sazvat upravno veće JVP-a kak bi naši vatrogasci dobili novog zapovednika, bilo mi je fest lakše.
Zato me opće ni sram reći kaj me to okupiralo od 4. studenog. V principu, to je bilo jedno bontonsko pitanje. Ziher ste i sami primetili da naši gradski oci, sestre, snahe i ostala rodbina furt pripovedaju kak smo mi najbolje mesto za život skoro pa na kugli Zemaljskoj.
Ak niste, evo vam, za svaki slučaj, najfriškiji citat: – Za mene proračun nije velika priča jer je Koprivnica jedan od najrazvijenijih gradova u Hrvatskoj, pogotovo kada pričamo o komunalnoj infrastrukturi. Svake godine puno ulažemo, i ove smo godine samo u infrastrukturu uložili 15 milijuna kuna.
Da bi reč rekel. Jedino mi je malo problem kaj bi neko mogel prigovorit da ni baš po bontonu furt sam sebe faliti, makar za to bilo više neg hiljadu razloga. Bilo bi zbiljam lepo da je još neko rekel neku lepu reč o Koprivnici i njezinoj vlasti, a da to ne piše samo v Koprivničkom godišnjaku.
Mogel bi to, kajaznam, bit neki stranjski političar, možda ekonomski analitičar il makar investitor koji je v pogon v neku od naših poduzetničkih zona uložil koju milju svoje pare. Ipak, najtrajnije bi bilo kad bi se našel koji pjesnik kaj bi velke uspjehe opjeval.
Kak su naši koprivnički pjesnici skroz zakazali kad su v pitanju ode gradskoj vlasti, pak su poeziju prepustili političarima, odlučil sam intervenirat i napisat nekaj kaj bi to ispravilo. Kak nisam vičan stihu, moral sam nekoga pokrast, a prvo mi je na pamet pal Homer. Em je napisal valjda najveći ep v povesti, em je bil slepi.
Srdžbu mi, boginjo, pjevaj Mišela, Partije sina,
Pogubnu, kojano zada oporbi tisuću jada.
Snažne je duše mnogih junaka ona na biro rada
Poslala, a njih je same učinila plijen da budu
Psima i pticama gozba, a Zvonku se vršaše volja…
Kad sam videl kaj je zišlo, nisam bil zadovoljan, ipak bi bilo lepše da našu najbolju gradsku vlast na svetu fali neki domaći autor, bilo bi uverljivije i autentično. I onda sam premetal po glavi Krležu (Nigdar ni tak bilo da ni proračuna bilo ispod 200 miljuna), Matoša (Mlačna noć, u Koprivnici voda skoro džabe), Tadijanovića (Dugo u noć, u zimsku bijelu noć moja vlast poticaje prede), Cesarića (Tiho, o tiho govori mi jesen; asfaltiranjem cesta u izbornoj godini), Ujevića (Kako je teško biti slab, kako je teško biti sam, i biti star, a biti mlad!) i Štulića (Na strateškim mjestima njihovi ljudi, kurvini sinovi) i odlučil se ipak za najpraktičniju varijantu.
Najpraktičniju varijantu? Pa ak ste ikad bili na svečanoj sednici gradskog veća u povodu Dana grada, onda znate da samohvale nema jedino dok se popeva himna. Kad bi se još samo ta sitnica promenila, doživljaj bi bil kompletan. Nadam se da mi gospon Mihanović nebu zameril:
Lijepa naša Koprivnica,
Oj jeftina varoš mila,
Stare finte prodajemo,
Da bi vazda vlast u nas bila!
Mila naša infrastruktura,
Mila kanta pametna,
Mila rupa proračunska,
Mila makar je ko planina!
Teci lovo ‘z Komulaca,
Nit’ ti Pevec silu gubi,
Sedmi kate svijetu reci,
Da te narod silno ljubi.
Dok mu menadžer dobiva bonus,
Dok mu azbest vrtić prekriva,
Dok mu rupe hvala krije,
Dok mu živo srce bije!
*Kolumna je utemeljena na osobnom iskustvu i stavovima kolumnista i ne mora odražavati stavove uredništva ePodravine.