I tak se jemput, fala ti, Bože, čovek mogel došpancirati na Zrinski trg a da se ne crveni zbog seljačije. Seli smo v petak popodne, kad je Big band Požega još imal tonsku probu, žena i ja na terasu pivnice, naručili rezanu, pogledali se i rekli: Jebate, kaj smo mi to v Koprivnici?
Ono, ne moraš paziti da te neko oblije z grahom, fišem, pivom ili gemištom, nebuš se poskliznul kod one rugobe kaj ju zoveju klizalištem i još ti sviraju džez. Čak i političara ta dva dana nije bilo ni blizu centru grada. Nije da sam baš sedel z bilježnicom i upisival ko je došel, al videl sam samo jednog dogradonačelnika i jednu većnicu. V prolazu.
Čovek nemre poželet ništ drugo osim da toga bude čim više, a onoga drugoga čim manje. Čak sam uveren da bi nam bolje išlo kad bi naši disižnmejkeri slušali džez, a ne Rozgu. Zakej? Pa, prvo, v džezu nema muljanja, švercanja i preseravanja. Nemreš glumit ili obećat da si maher. Il jesi, il nisi, to mam svi vidiju i čuju. A v politiki se igra na blef i pozu. I sve nekaj ispod stola, poskrivečki. A onda kad poltičar zajebe, to prikaže ko zaokret v strategiji.
Drugo, džez zahteva preciznost. Nemreš fulat pol dobe jer se bu svirka raspala. Nemreš planirat proračun od, kajjaznam, 160 milja kuna, pa onda to v jednom času napuhat na 175 milja, pa reć da je blagajna puna ko brod, a moraš hitno zdić kredu da ne bankrotiraš. To v džezu ne bi dugo sviralo.
I treće, džez nejdu svirat kaj bi se obogatili, kak se ide v politiku. Nije tu cilj da skačeš s fotelje na fotelju, rivaš se v svaku guzicu od koje moreš imat koristi sve dok ne dojdeš v poziciju da se tebi rivaju, kaj se smatra konačnim uspehom.
I da se mene pita, ove kaj donose odluke trebalo bi na neko vreme zaprti i puštati im džez, ziher bi posle toga bolje delali svoj posel. Takav glazbeni tretman funkcionira, znam iz vlastitog iskustva. Jos sam traumatiziran jednom vožnjom do mora otprije 30 let, u vreme kad autobusi još nisu imali cd plejere, neg kazetofone. A vozač je imal samo jednu kazetu, Best of Mišo Kovač. Kod Križevaca se već ni dalo zdržati, oko Zagreba mi je pozlilo, a v Karlovcu sam povračal. No, mic po mic, stvari su ulazile v uho i kod Knina sam se uhvatil kak pevušim “još i danas teku suze jedne žene”, a v Zadru sam već znal sve refrene. I Alan Ford je, nakon kaj su ga onomad mučili Šubertovom Nedovršenom simfonijom, postal velki poklonik klasike.
Ne znam kaj sluša Mirek Vitković, al to mu ni pomoglo nit odmoglo. Njegov šef jedva je dočekal neku pizdariju da ga šupira. Nije, ono, da branim Mireka, pa zbog mene je grdo najebal u jednom procesu, al mi ga je nekak došlo žal. Prvo, kakav bil da bil, on je ono kaj se znalo reči da je “dete Podravke”. Stari mu je delal tam, on se je školal v Podravki, a i imal je nekakve rezultate. Drugo, ušel je v borbu na život i smrt z ekipom kojoj se sad sudi v Zagrebu, a od toga su najviše koristi imali neki drugi, a ne on sam. Treće, čini mi se da se fest ljudski ponašal nakon kaj je na izborima pobedila Kukuriku koalicija pa su na čelo firme devali svoga čoveka. Nije pobegel z otpremninom, neg je ostal lojalan. I onda ga naguze v trenutku dok mu ona ekipa v Zagrebu svakaj nameće v svojoj obrani. Ljudski gledajući, to nije baš fer. Pogotovo ak znaš kakav tretman imaju oni kaj si na registraciju devaju inicijale.
Nego, vrnimo se manifestacijama v našem malom gradu.