Čuj, stari, ti često znaš za Koprivnicu koristit onu Pajinu “podravska metropola”. Prosim te lepo, prestani s tim, to ti više nema nikakvog smisla, zaskočil me jučer moj stari frend Maks čim smo si seli za pivu.
– Dobro, Maks, kaj je sad, kaj ti pak nije po volji. Pa viš kak je lepi sunčani dan – bil sam zatečen.
– Pogleč, v Podravini su tri grada, Koprivnica, Đurđevac i Ludbreg. Mi smo se navek štimali ko najveći i najlepši i delali se norca z ova dva druga. Ajde, kolko put si čul da za njih vele kak su to malo veća sela? Stvari se menjaju – počel mi je Maks pripovedati kak je slučajno v petak potegnul v Ludbreg, pak je naletel na njihov sajam cveća.
Ostal je paf kak to zgleda.
– Stari, ko da sam bil v Austriji. Naš sajam cveća ti je prema tome smeh, selska priredba. Flanci kakvih god oćeš, al ne samo to. Alati, kosilice, bazeni, tende za dvorište, a štandovi vređeni kak bog zapoveda. I onda sam se našel pred njihovim starim gradom, dvorcem, kajlije već. Odmah sam opal v bed kad sam videl kako je to vređeno. Cakum-pakum. V atriju izložba onog malog japanskog drveća, bonsaija il kak se to već zove, a otišel sam i vnutra i to me skroz slomilo. Imaju lepu koncertnu dvoranicu z klavirom, sve novo i cukreno. Jebamupas, preklel sam, a mi nemremo našeg Malančeca vrediti već sto let. Bogibogme nas je Ludbreg prešibal. A ak se ovak nastavi, tak bu i z Đurđevcom. Odi v njihov stari grad pak buš videl na kaj sad liči kad je friško vređen – recitiral je v dahu Maks dok ga nisam prekinul.
Ne volim da mi grdo pripovedaju za Koprivnicu, pa makar to bil i najbolji frend.
– Okej, stari, dosta. Ti na stvari gledaš zvana, tebi su mera za jen grad vređenost fasada i zgrada. Sad buš još rekel da se Merićeva zgrada i rodna kuća onog filozofa Pavlovića buju prije vrušili neg ih vrede, kak se već vrušila svilana v Svilarskoj, da bu naš centralni trg ruglo još sto let, da bu stara Grozdova picerija zanavek zapišana, a Podravkine šarapoljke buju popadale z prozora. Nije ti samo to merilo stvari, naše vrednosti i lepote su znutra, naša se snaga ne vidi na prvu. Mi imamo ideje, strategije, projekte i vizije koje ne spaziš samo tak dok se šećeš po Koprivnici. I mi imamo ljude koji znaju kam nas vode, kojima nije stalo do instant uspeha, do vređenih zgrada i fasada – to su prolazne stvari, a oni su zagledani vu večnost. Da nisi skorojević, setil bi se samo projekta Pevec. Lako je tak nekaj danas kupit za 27 milja i sutra prodat za sto milja, al treba imat viziju i strpljenja i čekat ak treba i 20 il 50 godina da se preproda i zaradi. To zbilja nemre svako. A ak stvar i propadne, ak Koprivnica v međuvremenu baš i bankrotira, Zvonko, Vesna, Mišel, Zoran i ostatak ekipe mogu bit mirni jer su probali najbolje kolko su znali i mogli – rekel sam Maksu, digel se i otišel bez pozdrava.
Mislim, je frend, al kaj bi on htel? Koprivnica nije postala prek noći “podravskom metropolom”. Gradilo se pomalo od konca pedesetih, od juha i vegete, bar četrdeset let. Ak smo i krenuli malo curik – srpljenja, nebumo propali bar još neko vreme.
[total-poll id=”96680″]