Pod Isusekom

Trim staza

12:00h
0
Hrvoje Šlabek, gost komentator Večernjeg lista // Pod Isusekom
Hrvoje Šlabek, gost komentator Večernjeg lista // Pod Isusekom

A meni su v taj čas na pamet sele dve stvari. Prva je ta da si stari Grci ono da je v zdravom telu zdrav duh moreju deti za šešir. Mislim, telo koje se na bežanje motivira tak nečim, nemre v sebi imati zdravoga duha.

Jučer sam se još jemput, po ko zna koji put, uveril kolko malo tog treba da čoveku pokvari veselje. Ono, digneš se v rano nedeljno jutro dobre volje i daš se od ženice nagovorit da idete bežat v Crnu goru. Načelno, bežat dok te niko ne naganja odnavek mi je zgledalo ko jedna od najbesmislenijih stvari na svetu, al kad si dobre volje, nebuš jašil na principima.

Bob Dylan, koji se v mladosti puno skital, rekel je da je neko mesto uvek napuštal v zoru, jer se onda čovek i v najgoroj zabiti oseća ko kralj, pak ne misli na to da je bogec. Tak sam se i ja osećal jučer zranja, pak sam si rekel da bum malo treniral kaj bum mogel bolje bežat kad me jemput neko zbilja bu naganjal.

Z velkim entuzijazmom zavezal sam patike i čak otprve našel majcu od onog materijala kaj dobro diše i brzo se suši, spreman prebežat i celi maraton, il bar onolko kolko se piše iber 42 kilometra. A naša je Crna gora, kad ti tak počne dan, najlepše mesto na svetu. Sparkaš se pred ulazom v šumu na puškomet od centra najlepšeg srednjoeuropskog gradića na svetu i isti te čas zapuhnu prekrasni mirisi i zaokupe čudesne boje. Daj mi v tom času bilo kojeg člana našeg gradskog veća i zljubil bum ga bez analize.

I tak smo ženica i ja pod patike deli trim stazu, z planom da dvaput odbežimo onu najdulju rutu. Mislim da je ljubičasta. Kak ideš dublje v šumu, tak ti veselje raste, a brige se tope kak sir na pici. Negde na pol staze je jedna od preživelih sprava na trim stazi, ona na kojoj se delaju trbušnjaki. Kak se ta aktivnost kosi z mojim principima još više nek bežanje, ja sam si zapalil cigaretu dok je ženica vežbala. I v taj čas počela se najemput k nama približavat nekakva glazba, z dubine šume. Zvučalo je ko da su svati.

Koji je ovo šturac – pogledali smo se ženica i ja, a v daljini se počela nazirat nekakva grupa kaj beži prema nama. I, ono, kak se gomila približavala, buka je bila sve veća, a onda smo vidli i njen izvor – blutut zvučnik v rukama cure kaj je bila na čelu kolone. Ono kaj je išlo z tog zvučnika najbrže bi se dalo opisat ko da je došlo z Fio šoa. Teksta se ne sećam, al ziher nije bil Cesarić. I to je bil taj moment koji čoveku pokvari gušt i vrne ga v stvarnost.

Ak je v Crnoj gori bilo ptica, posle prolaska mladih rukometašica z blutut zvučnikom – il kaj su već bile – pobegle su. Ak je bilo živine, više je ziher nema. A meni su v taj čas na pamet sele dve stvari. Prva je ta da si stari Grci ono da je v zdravom telu zdrav duh moreju deti za šešir. Mislim, telo koje se na bežanje motivira tak nečim, nemre v sebi imati zdravoga duha. Druga je ta da Crnu goru više nisam videl ko najlepšte mesto na svetu. Trim staza, koju niko već godinama ne održava, najemput je postala ono kaj zapravo i je – metar brige o javnim potrebama v našoj Koprivnici.

Vništene sprave za vežbanje ukazale su se ko groblje poduzeća koja su im nekad davno bili sponzorima, a koja bi se dala deti v kviz pod pitanje nastavite niz: Pomka, Izvor, Rapid, Bilokalnik… I kroz sav taj jad i nesreću beži naša budućnost, z kuruzom v ušima i ko da je sve vredu.

Kaj velite, koja je najveća javna svinjarija v Koprivnici, mesto kojeg se prosečni građanin i porezni obveznik srami?

čitam...